BRANA – K.Mekferson
Konor Mekferson
BRANA
Prevod i režija: MILICA KRALJ
Scenograf: MILICA BAJIĆ
Kostimograf: JELENA PERIŠIĆ
Dramaturg: GORDANA GONCIĆ
IGRAJU:
DŽEK – PETAR KRALJ
BRENDAN – BRANISLAV ZEREMSKI
DŽIM – TIHOMIR STANIĆ
FINBAR – VLASTIMIR-ÐUZA STOJILJKOVIĆ
VALERI – DARA DŽOKIĆ
„LAKO, NADAHNUTO I UBEDLJIVO – ODLIČNA GLUMAČKA PODELA!“
BLIC
U jednom zabitom irskom pabu, trojica usamljenih i ostarelih prijatelja provodi isprazne dane uz čašicu alkohola i trivijalne razgovore. Dolazak nepoznate žene u pratnji četvrtog prijatelja (lepe i neodređenih godina) koja je kupila kuću u njihovom selu, inicira ispovedne priče svih junaka. Reč je o vedroj, crnohumornoj priči o usamljenosti, strahu i preispitivanju. Da li je moguće da je ovo stvarnost, sa svim nepravdama i zlom koje u sebi nosi, ili je stvarnost zapravo negde pored, pravičnija i bolja?
KRITIKA:
ONI KOJI NEMAJU NIŠTA MOGU DA DAJU SVE
Na maloj sceni beogradskog Ateljea 212, nedavno je premijerno izvedena predstava „Brana“, savremenog irskog dramskog pisca Konora Mekfersona, u režiji Milice Kralj. Mlada rediteljka, koja je na sebe već skrenula pažnju odličnom režijom predstave „X+Y=0″, ponovo se potvrdila kao suvereni vladalac nad jednostavnim, statičnim i kamernim dramskim situacijama koje rešava lako i zabavno, ali sa jasno definisanom, mada diskretno datom, metaforičnom porukom koja se bez napora lepi za gledaoce. U jednom zabitom irskom pabu, trojica samaca gubitnika (usamljenih i ostarelih prijatelja) provodi isprazne dane uz čašicu alkohola i trivijalne razgovore. Onda dolazi četvrti prijatelj u pratnji nepoznate žene (lepe i neodređenih godina) koja je kupila kuću u njihovom selu, te se cela predstava svodi na to da svako od njih ispričao neki svoj istinit doživljaj u kome se pojavljuju duhovi. Ali to nije priča o duhovima, parapsihologiji ili naučnoj fantastici. Reč je o vedroj, crnohumornoj priči o usamljenosti, strahu i preispitivanju („Ko sam ja?“, „Šta je stvarnost?“, „Ima li nade?“). Zato je razumljivo kad jedan od aktera kaže – „Pričamo o duhovima zato što ćemo i sami biti duhovi“, što ukazuje na suštinu dileme koja se provlači kroz ovu predstavu kao i kroz život. Da li je moguće da je ovo stvarnost, sa svim nepravdama i zlom koje u sebi nosi, ili je stvarnost zapravo negde pored (na šta ukazuje pojava duhova), pravičnija i bolja i šta učiniti u svemu tome, kako odagnati srah i sačuvati nadu. Tada se pojavljuje ključno pitanje komada koje doprinosi njegovoj intrigantnosti i daje unutrašnju dinamiku – naslov „Brana“.
Ta „Brana“ (hidrocentrala) nema nikakve veze sa pričom, osim što u jednoj, jedinoj sceni, jedan od aktera pokazuje fotografiju na zidu objašnjavajući da je napravljena u vreme kad je u mestu izgrađena ogromna brana kojom se reguliše voda. Tu bi bila i poenta. Kao što je brana sredstvo za zaštitu od nepredvidivih vodenih, prirodnih tokova, tako akteri u duhovnom svetu tragaju za zaštitom od nepoznatih iskušenja života. Čini se da oni to mogu da je reše, iako toga nisu svesni. Jedan od prisutnih izgovara svoj istiniti doživljaj, u kome nepoznati barmen gladnom i nepoznatom čoveku pomaže bez ikakvog razloga (pravi mu sendvič), što ovome daje nadu i snagu u trenutku životnog razočarenja. „Ne možeš da dobiješ ako ne daješ“, izgovara jedan od njih, a nedovršena misao bi mogla da se tumači i kao napomena da oni koji nemaju ništa mogu da daju sve. Mala, topla prijateljska reč pokazuje se kao najsnažnija brana iskušenjima koje donosi život. Pab, konačno, svi prijateljski napuštaju sa obećanjem da će dolaziti ponovo i družiti se.
Možda nešto duža nego što je bilo potrebno (dva sata), predstava je pružila priliku akterima da u odličnoj glumačkoj podeli ostvare zapažene uloge. Peter Kralj (Džek), Branislav Zeremski (Brendan), Tihomir Stanić (Džim), Vlastimir Đuza Stojiljković (Finbar) i Dara Džokić (Valeri) igrali su lako, nadahnuto i podjednako ubedljivo. Scenografija (Milica Bajić) koja se sastoji od šanka i zidova jednog običnog irskog paba, uspešno je dočarala atmosferu usamljenosti, prijatnosti i otuđenja (što nije tako jednostavno), a lepa i nostalgična muzika skladno se uklapala u ovu atmosferu, nagoveštavajući setu i čežnju.
Đorđe Lazin, Yellowcab
NAGRADE:
Milica Kralj je za predstavu BRANA dobila nagradu za režiju „Ljubomir – Muci Draškić“, koja je ustanovljena 2006. godine, a koju glumci dodjeljuju najboljem reditelju.
Na Jugoslovenskom pozorišnom festivalu u Užicu, 2005. godine, Milica Kralj je dobila Nagradu „Ardalion“ za najbolju režiju, a glumci – Specijalnu nagradu „Ardalion“ za kolektivnu igru.
