Plakat

 

Нил Лабјут (Neil LaBute)

ДАР-МАР

Преводилац: Оливера Миленковић

Режија: МАРКО МИСИРАЧА
Драматург: Јелена Мијовић
Сценограф: Никола Николић
Костимограф: Јелена Симовић
Лектор: Дијана Маројевић Диклић
Дизајн звука: Драган Стевановић Багзи
Организатор: Јелена Твртковић
Организатор на пракси: Милица Бошковић

Играју:

Продуценткиња: СОФИЈА ЈУРИЧАН
Писац/Мушкарац: БОЈАН ЖИРОВИЋ
Глумац: МИЛАН НИКИТОВИЋ
Жена: ЈЕЛЕНА ПЕТРОВИЋ
Бармен: МИЛЕНКО АДАМОВ

Инспицијент и суфлер: Миленко Адамов

Дизајн светла: Драган Масларевић
Поставка звука: Мирослав Петруљевић

Премијера: 9. април 2015.

Да ли је прихватљиво да се раскине са неким у ресторану? Да ли после ударца у главу помаже наручени дезерт?

Људски односи – професионални и лични – приче за столом у две једночинке Нил Лабјута, оштра су  критика друштвене нетолеранције и лицемерја савременог света, духовите и истовремено опоре. Нови завет (The New Testament, 2009) је шуобизнис сатира о расној нетолеранцији, а Дар-мар (Helter Sкelter, 2008) интимна брачна драма која, смештена у ресторан, постаје јавна и добија облик грчке трагедије.

Нил Лабјут (Neil LaBute), пореклом из провинцијског градића средње Америке, је амерички филмски редитељ, сценариста и драмски писац. Већ након првог позоришног комада стекао је статус једног од најзначајнијих савремених америчких аутора.

Он поседује таленат да открије савремену тему и прикаже је на екстреман начин. Лабјут је пре свега мајстор бриљантних дијалога у којима су недовршене речнице, предаси између два гласа, лепршав виц, наговештаји и преокрети, често важнији него експлицитан текст. Све је код Лабјута наизглед безазлено, а заправо страшно – управо је то оно што га издваја од осталих писаца. Лабјутово „безбожно“ приказивања зла у човеку није промакло ни мормонској цркви, која га је искључила из своје заједнице.

РЕЧ РЕДИТЕЉА

Две једночинке савременог америчког писца Нила Лабјута обједињене у целовечерњу представу, стављају у центар приче лик успешног mainstream Писца кога у првом комаду затичемо на пословном састанку где супериорно заступа западњачки систем вредности и свој традиционални, можда и профашистички поглед на свет у расправи о подели улога у његовом новом комаду о последњим данима Исуса Христа који ће се извести на Бродвеју. У другом комаду, Писца видимо „изнутра“; у дане празника и радости (између Дана захвалности и Божића) у свеопштем лудилу и потрошачкој грозници празничних дана, трудна супруга ће суочити Писца са његовим крутим и „упакованим“ погледом на свет и својим поступцима поставити нека егзистенцијална питања о смислу савременог живота који се заправо одавно зауставио и претворио у зачарани круг форме из ког је готово немогуће изаћи читав.
Да ли се став Писца може одредити као фашизам и расизам или у његовом погледу на свет и позивању на традицију и неки давно изгубљени поредак ствари има истине? У којој мери се идеја о људским правима, политичкој коректности, слободи и демократији коју заступа Глумац злоупотребљава и користи у сврху личне промоције?
Може ли се брачна превара Писца посматрати као издаја породичних и традиционалних вредности за које се залаже или је само утеха и спас од канџи конзумеризма, конвенција и формализма свакодневног живота? Да ли је човек ове цивилизације заиста биће деструкције немоћно да суштински промени устаљени ток историје и традиције или се из зачараног круга лажи, обмана и лицемерја може безболно изаћи?
У причи о типичном представнику нашег доба, успешном уметнику који заступа један одређени став у друштву и на неки начин диктира систем вредности, проговарамо о вечној теми питања мере ствари и повлачења границе, одређивања онога шта је исправно а шта није. Протагониста представе има један изграђен светоназор у коме се позива на праве вредности западног друштва које, међутим, и сам изневерава и доводи у питање када се те вредности пренесу на интимни план. Да ли је мера ствари променљива категорија?
Марко Мисирача

КРИТИКА

БАУК КОРПОРАТИВНОГ КАПИТАЛИЗМА

Нил Лабјут, контроверзни амерички писац, редитељ и сценариста, у своје две једночинке, „Нови завет“ и „Дар мар“ се бави омиљеним темом – растегљивом границом прихватљивости друштвено прокламованих вредности западног система и потребе човека да то прилагоди својим моралним принципима. При том, време корпоративног капитализма је ту границу учинило потпуно невидљивом, у случају када је потребно ослонити се на хуманистичке вредности, а неприкосновеном кад је у питању профит.Он је најочигледнији у шоу бизнису,а,као супротност томе, најслабија карика у уобичајеном ланцу купи ме/продај ме је породица,која тежи да заштити најслабије и да им обезбеди сигурно и емотивно окружење.
Као следбеник мормона, Нил Лабјут крајње заоштрава овај сукоб.Његов став није одређен, он веома успешно подмеће антитезу, природна оправдања за најболније издаје – свог уметничког бића и породичних вредности.
Марко Мисирача (1985) је одабрао две Лабјутове једночинке, спајајући их у лику Писца (изванредан Бојан Жировић). У првој се одвија диспут између поменутог аутора, продуценткиње његовог комада о Исусу Христу (Софија Јуричан) и глумца Азијата (Милан Никитовић), коме је намењена улога Исуса. Да ли Спаситељ може да буде Кинез, и да ли глумца од успешне интерпретације дели само набељено лице, да би личио на Европљанина, иронијске су трансверзале, које ће ову врло убедљиву расправу довести до расплета – низом врло убедљивих аргумента који говоре о одличном тексту, доброј продукцији, образованом глумцу, на путу до – неуспеха. Лабјутовска скаредност, која се приказује као истинитост људских, па и уметничких ставова, блиских расизму и искључивости (а њихова су супротност), чине га уобичајено контроверзним. Његов Писац остаје сам у декору блазираног клуба (сценограф Никола Николић) и, убрзо, ту му се придружује трудна супруга (Јелена Петровић), уморна од празничног шопинга.
И опет, из ушушкане атмосфере поверења, лепог декора и привидног склада, појављује се Пишчев грех, који, хамартиолошки, не може да се оправда – у шестогодишњој вези је са сестром своје жене!
Смисао живота, љубави, суштинске честитости и поштења се неколико пута окреће у своју супротност, док Писац покушава да свој чин (не негирајући га) учини логичним, оправданим и не суштински важним, да би се породични живот наставио, као да ничега није било.
Осим изванредног Жировића, обе Пишчеве жртве, и Софија Јуричан и Јелена Петровић су, врло добро вођене деликатном, у стилу америчког реализма једног Јуџина о Нила, редитељском замисли Марка Мисираче, одиграле жене које имају мозга и не падају у панику, ни када им је јасно да је све изгубљено. Њихов дигнитет доминира овим моралним тобоганом,исказан врло добро одабраним глумачким средствима. Продуцентиња оде часно из приче о Исусу, а Жена изабере одлазак у коме крв, која почиње да цури у идиличан пејзаж на зиду клуба, чинећи га њеним последњим местом боравка.
Млади Милан Никитовић је нашао добар тон да његов Глумац буде страсно и мислеће људско и уметничко биће.
Атеље 212 је учинило добар репертоарски потез, отварајући причу о лицемерју, правим и квази традиционалним вредности, заводљивости лажи и узалудности истине.

Драгана Бошковић, Вечерње новости

© 2009-2015 Позориште Атеље 212
Установа културе од националног значаја, Светогорска 21, 11000 Београд, Србија
+381 11 3246 146, info@atelje212.rs
Продукција и подршка
New City Company