Plakat

Еден фон Хорват (Ödön von Horváth)

КАЗИМИР И КАРОЛИНА (Kasimir und Karoline)

Превод с немачког: Бошко Милин

Режија: СНЕЖАНА ТРИШИЋ
Сценограф: Дарко Недељковић
Костимограф: Маја Мирковић
Композитор: Ирена Поповић
Драматург: Гордана Гонцић
Лектор: др Љиљана Мркић Поповић
Асистент редитеља: Исидора Гонцић
Асистенти композитора: Јован Марић и Драган Стевановић-Багзи
Организатор: Невена Вучковић
Организатор на пракси: Јелена Твртковић

Играју:

Казимир: БОЈАН ДИМИТРИЈЕВИЋ
Каролина: ЈЕЛЕНА ЂОКИЋ
Меркл Франц: БОЈАН ЖИРОВИЋ
Ерна, његова девојка: КАТАРИНА ЖУТИЋ
Раух: ТИХОМИР СТАНИЋ
Шпер: НЕНАД ЋИРИЋ
Ширцингер: НЕБОЈША ИЛИЋ
Ели: МИЛИЦА ГОЈКОВИЋ
Мариа: ЈОВАНА СТОЈИЉКОВИЋ
Конферансје: РАДОМИР НИКОЛИЋ
Директор циркуса: ВЛАДАН МАТОВИЋ
Оркестар: ИРЕНА ПОПОВИЋ (Клавир), ВЛАДИМИР ГУРБАЈ (Кларинет), ДАНИЛО ТИРНАНИЋ (Бубњеви)

Инспицијент и суфлер: Марина Вујевић
Дизајн звука: Драган Стевановић-Багзи
Дизајн светла: Радомир Стаменковић

Премијера: 18. децембар 2014.

Овај пучки комад одиграва се на минхенском традиционалном сајму „Октоберфесту“, у делу за забаву, почетком 30-их година XX века.

„…А ЉУБАВ ИПАК ТРАЈЕ…“

„Казимир и Каролина“ Едена фон Хорвата је један од најзначајнијих друштвено критичких пучких комада из прве половине двадесетог века. Позадина ове познате приче о „сломљеним срцима“ је Октоберфест 1930. године. У току једне ноћи, кроз љубавни растанак Казимира и Каролине, прелама се социјално раслојавање услед економске кризе, надолазећег фашизма и тек успостављеног капитализма. Његова тема је инфлација душе у доба масовне незапослености. Карневалска атмосфера вашара у оштрој је супротности са суморном љубавном причом између Казимира и Каролине, који упркос својој љубави не успевају да превазиђу свој угрожени социјални миље.

ПОЗОРИШНА КРИТИКА:
У ФАШИЗМУ ПРОФИТЕР ЈЕ МАСА
Ево премијере какву предуго чекамо, ко озебао сунце, у нашим репертоарским позориштима престонице. Ево представе у којој се, напокон, исказују редитељско, глумачко, сценографско и костимографско знање и вештина о спственом послу, уместо дубоко укорењеног шарлатанства што се издаје за таленат и као такво скупо наплаћује; представе, дакле, чији су сви органи наштимовани и усаглашени да унисоно изведу драмску симфонију Едена фон Хорвата „Казимир и Каролина“, у свим њеним тоналностима и променама расположења, са језом прожетим климаксима и молским антиклимаксима.
Снежана Тришић дириговала је глумачким оркестром Атељеа 212, према компликованој Хорватовој партитури, крајње прецизно, а глумице и глумци ту су драмску комплексност претварали тачно у облик и глас, у сагласја и раздоре, тако самоуверено да је публика, пред тим призорима и тоновима, током представе и сама стицала све више самопоуздања. А управо то је оно последње и кључно што је протерано из наших позоришних кућа – то бодрење публике, то поверење у њену моћ уочавања, сазнавања и закључивања.
Над овим извођењем остало је да лебди питање: како то да ансамбл који уме овако добро да игра једну сложену драму, годинама игра углавном представе које вређају расудну моћ публике и срозавају јој самопоуздање?
С представом „Казимир и Каролина“, на сцени Атељеа 212 одиграо се, најзад, истински друштвени чин. И то стога што је искрен друштвени порив да се са публиком поделе и знање и одговорност, претворено у естетски динамични облик.
Ова представа није тек дочарала године рађања фашизма у Немачкој, него је опипљиво показала из ког и каквог духа он неминовно настаје, било где на кугли земаљској. Јасно нам је дато да видимо да профит и ту игра главну ролу, али му је нужна ситуација огромне незапослености. Бројни људи који не могу да опстану уграђују своје индивидуалности у јединствено тело народа: кад већ не могу да профитирају као појединци, профитираће скупно као безлична маса. Маса је основни профитер у фашизму. То му је бит која има моћ да празни наискап сваку личност која му се препусти.
Изврсност ове представе у томе је да нема ничег илустративног, већ се у њој осећа тешко присуство онога што још није очигледно, а сваког часа може то постати.
Глумачки ансамбл колосално је предводила Јелена Ђокић – а њој је, после бројних рола, улога Каролине, девојке која нема став, него искључиво чисте емоције (имати само чисте емоције, опасно је колико и немати их!), прва животна улога у позоришту. За њом ни у чему није заостајала Катарина Жутић, као Ерна, жена коју малтретира њен момак, криминални тип Меркл Франц. Њега, као тоталну протуву која је допадљива (ето, то је поучно!), игра Маринко Маџгаљ. У Ерни се, пак, скупља сав бес освете који би она желела да други за њу искале у револуцији што ће покосити све оне чији је представник и њен младић, којег, ипак, патолошки воли (!). Затим, у улози Казимира, Бојан Димитријевић, попут Каролине, особа без става, добра и наивна као дете. Дакле, опасно је бити само добар – наивно, непромишљено добар, без имало знања о томе шта јесте добро! Затим, двојац капиталиста и раскалашника којима уз боце пива недостају још само СС еполете, који, опет хорватовски, као два дегутантна али вицкаста лика, раскошно играју Тихомир Станић и Ненад Ћирић. Затим, две девојчице проститутке, у чијим су улогама Милица Гојковић и Јована Стојиљковић, које читавој овој симфонији дају најтуробнији, последњи печат…
Сценограф Дарко Недељковић створио је незаборавну, недекоративну слику Октоберфеста, као забавишта за људе који или имају само емоције, или немају емоције, а имају све друго. А Маја Мирковић, костимографкиња, оденула их је у одела која не чине човека, него живе лешеве.
Изванредно је и то да у овој драмској симфонији, у којој превладава расположење мучнине, има пуно хумора, а да глумци, за сада, ниједном нису пали у напаст шмирања. То тако треба и да остане, јер ова би представа могла означити прекретницу да Атеље 212 започне изнова живот који ће служити на част његовој публици.
Златко Паковић, Данас, 23.12.2014.

ЕКСПРЕСИВНА СНАГА
Казимир и Каролина су један од оних комада који на најбољи могући начин описују дух епохе у којед су настали. Та узаврела атмосфера између два светска рата, испресецана економским кризама, идеолошким застрањивањима, свеопштим моралним падом, наговештавала је катастрофе које предстоје, али је истовремено оставилау уметничком стваралаштву незаборавна дела која и данас снажно документују епоху. Оно што пак Казимир и Каролина показују, а што је изоштрено и потенцирано поставком Снежане Тришић, јесте необична актуелност овог комада, и то не само у земљи која већ деценијама пролази кроз друштвене турбуленције као што је Србија, већ и глобално. Чињеница која би требало озбиљно да нас забрине и упозори.
У свету који осећа да му време истиче, који се сав предао уживању и тренутном забораву, сваки лик овог комада егзистира растразан између својих амбиција, снова и страсти с једне, и свеопште беде и друштвене бесперспективности с друге стране. У ноћи Октоберфеста, у ноћи где је, уз литре алкохола, ослобођење инхибиције и подивљале страсти наизглед баш све могуће, исцртава се слика једног друштва које је потпуно изгубило свој компас, друштва где збуњене јединке лутају у безнадежној жељи да својим животима дају неко упориште (материјално, емотивно, статусно). И поред тако постављених премиса, Казимир и Каролина нису реалистичан комад, лирски моменти смењују се са жестоком сатиром, пучко се преплиће са метафизичким, смех је пре израз нелагоде но позоришних механизама.
Визуелно упечатљива и значењски тачна, опет функционална сценографија Дарка Недељковића омогућила је редитељки да представу ритмује готово филмски, брзим променама, паралелним плановима и појавама. Без егзибиција, али потпуно у складу са величином и експресивном снагом комада, представа тече брзо и лако тек повремено се служећи упечатљивим призорима који коментирају одређене сегменте. Веома лепи, готово весандерсовски костими Маје Мирковић као и „жива“ музика употпуњују тај промишљени тотал дизајн. Бојану Димитријевићу је улога Казимира пасовала као добро скројена рукавица, његов већ стилизовани начин глуме као и необична дикција лепо су се уклопили с општим тоном представе. Исто се може рећи и за Каролину Јелене Ђокић која с лакоћом и пуно ироније балансира између дирљивости и вулгарности свог лика. И остали глумци су дали упечатљиве улоге, мада је ансамблу ипак требало мало времена да профункционише као такав. Вероватно најзаокруженију креацију дала је Катарина Жутић тумачећи готово бастеркитоновски „озбиљно“ лик Ерне, поигравајући се са различитим аспектима свог лика, од патетике до перверзије, уз много тананости и хумора. Све у свему, једно промишљено, у свим аспектима заокружено тумачење и леп успех за Атеље 212.
Бобан Јевтић, НИН, 2015

ПУНА КУЋА ПОЗОРИШТА
Добра представа има хиљаду мана – лоша само једну. Лоша је! Ово старо позоришно правило потврдило се и на премијери представе КАЗИМИР И КАРОЛИНА у АТЕЉЕУ 212, срећом у односу на само први део овог постулата – у овој доброј представи има много замерки, али она је зато, ипак – добра. То је у неку руку, право – богато, разиграно, осмишљено, духовито, емотивно, асоцијативно, добро одиграно, потребно позориште. Писац се бавио временом дубоке социјалне кризе у Немачкој – на сцени је један дан познатог Октоберфеста у Минхену, где све трешти од бучне забаве, а животи се крше и ломе у беспарици и изгубљеним радним местима… судбине се из темеља мењају, као и људи и околности, тако рећи филмском брзином. Пропадају људи због губотка посла, а они који посла још имају спремни су да постану блато, по коме ће власници капитала и производње газити, само да би посао – какав такав и колико толико плаћен – задржали. Веом спретан писац, познавалац конкретних друштвених околности, Еден Фон Хорват, успешно налази свеже и истините позоришне игре и метафоре да прикаже зацењену стварност, пуну гнева и бола, пуну перверзне разузданости, прави сусрет са последнбјим данима цивилизације. Дно које личности ове болне драме, додирну у вртоглавом паду низ литице раскупусаног моралног склопа Западног света и вековима градјеног система вредности, заснованог на капиталистичком, суровом такмичењу за богатство и моћ, заснованог на рату свих против свих, до коначног Светског – једног па другог рата… то дно се вишеструко уоквирено бојама пропасти, таласа пред нама све време трајања представе. Ту се руше лични односи дојучерашњих смерних вереника – јер кад он изгуби посао, она нема више шта да тражи с њим. Па чак ако се то и игра из уверења да би требало то променити – ликови неминовмно упадају у матрицу губитника и растачу се ту пред нама, из секвенце у секвенцу. На сцени су – распаљени у заносу фестивала пива – представници крупног капитала – један судија и један директорчић банке, представници лумпен пролетаријата – радник без посла, секретарица неизвесног запослења, један лопов и његова девојка-мученица, понижена до краја, која због каквог таквог социјалног статуса – бар није гладна – трпи све увреде бахатог криминалца, кој наравно, заврши на доживотној робији… Ту су малолетне проститутке, којима се гади и живот и посао који раде – али морају да плате кирију, да купе хлеба… Беда, беда, беда… сиротиња, али и бес и перверзија, сукоб класа и сукоб невероватно збуњених људи, који су се препустили матици смрти која коси све око себе, док не покоси цео свет – драма нас припрема за ту катаклизму…Тотални рат у нама и око нас!
У продукцији АТЕЉЕ 212 коначно смо видели једну стварно разиграну и позоришно богату представу, текст је одлично, сасвим игриво, превео Бошко Милин. Као да је стављена тачка на млитава пренемагања којекаквих ликова на слабим текстовима и неупућеним режијама. Глумци се не стиде да викну, да потрче, да се озноје, да се посвадјају., да се потуку… Наравно – сад долазе оне мане – устаљени стил глумаке игре са великим отклоном, који се годинама негује у овом позоришту – нека врста самоироније ликова и глумаца, у приличној мери је обележила и ову представу. Глумци лако скрећу са аутентичних ставова и осећања на естрадно самозадовољство и комични шминкерај – ликове играју са дистанцом, све мислећи како да забаве публику. Али – у овој представи је тога било, ипак – много мање него у другим представама, а глумци се нису самодопадљиво вукли по сцени, као да се сликају за модне часпписе – тога смо се у последње време нагледали по београдским позориштима, па наравно у и у Ателеју 212.
По домету и значењу – ова би се представа могла мирно звати – КАРОЛИНА И ОСТАЛИ. Јелена Дјокић је у улози несрећне Каролине, приказала цео пут од поштења и љубави, до посрнућа у љигави свет похлепе и горке глади са самодоказивањем. Њен тешки вапај над судбином коју само предвидја – она још увек има посао секретарице, али докле?…Њен мучни пад у бласфемију јефтиног курварлука, патња за изгубљеним сопственим карактером, самосазнаје о јаду у који упада и бесомучно срљање у пропаст свега – неки горки гнев и сурова битка за избављхење у трансу растакања свега, уз опуштајућчи алкохол…Све је то Јелена Дјоковић извела МАЕСТРАЛНО! Истинито и дубоко доживљено – без трунке бекства у приказивачко, са дубоким и промишљеним доживљајем и свесна себе – нашла је израз за сваки детаљ става, заноса, идеје, бола и игре. БРАВО! Казимира је играо Бојан Димитријевић – до пола представе прилично ослободјен свог манира поигравања са ликом – а од пола комада се вратио у тај манир, скоро сасвим. Ипак, и у тако приказаном Казимиру – видели смо много трагичног самосазнања, али је прича испричана углавном декларативно, док је стил игре сугерисао отколн и маниристичку представу стварности. Одличан пар перверзних стараца – богаташа кој би да се проведу са јефтиним младим проституткицама – студенткињама, судију и пословног човека, одиграли су одлично Ненад Ћирић и Тихомир Станић. Они су се одлично допуњавали у богатој палети глумачких надметања – у пијанству, у перверзијама, у страсти сексуалне опседнутости, у болести старог организма, у наметљивој осионости богаташа без граница. Оба ова глумца дали су све од себе да дочарају све нијансе ликова које играју. Ето, може се рећи да су толико разиграли карактере, да су преплавили сцену театралним детаљима, што је можда било превише за циљ и смисао ових ликова у комаду. Мислим да је требало да њих двојица играју брже и сведеније, а не да бројним, јако допадљивим, елементима сценског разигравања детаља – прекривају централну мисао дела – а то је положај сиротиње у општој кризи. Некада је мање, више него доста – макар на нивоу значења. Јер Хорватов комад није комад сценског реализма, иако је реалан у проблемима и поставкама.
Ту истину – боље мање него превише – одлично је схватила Катарина Жутић у улози мучене Ерне, девојке бахатог лопова. Она је минималним спољним средствима, са максималном концентрацијом и тачним изразом и јасним доживљајем, постигла много на сагледавању суштине и комада и проблема у њему. Један од два аплауза на отвореној сцени, припао је баш Катарини Жутић за само једну тачно пласирану реплику, која је одзвонила као бомба значења и духовног израза представе. БРАВО! Маринко Маџгаљ одиграо је дотичног лопова, Казимировог пријатеља и некаквог духовног водича кроз сурову стварност, у јарким бојама, сасвим насилнички и опуштено. Карактеристика да је он бивши робијаш и обелео од туберкулозе, никако се није могла видети на овом пуном снаге, бруталном мачистичком колосу од човека, без мане и страха, који наравно – први страда у сукобу са брзопотезним законом и силом власти. Две младе курвице-студенткиње – Ели и Марију, играле су бритко, покретно и окретно, са страшћу и снагом младости и у грчу супротстављених жеља и могућности ликова – одлично, Милица Гојковић и Јована Стојиљковић. Несудјени нови вереник сасвим распуштене Каролине – скромни кројач Ширцингер, појавио се у лику врло духовитог и спремног на све да привуче пажњу гледалишта Небојше Илића. Супериорношћу наступа, овај глумац је поништио друге вредности овог лика, због којих он и јесте у комаду – скрушеност, неспретност, стидљивост и скромну стабилност у сенци. Илић је све те карактеристике приказивао и чак им се подсмевао играјући тај лик – што је било погрешно. Чланови циркуске екипе – која је код Хорвата бројна и важна – разне наказе и циркуски власници – овде је била сведена на неколико ликова са скромним значењем, али је ипак била присутна. Живи оркестар, који је помагао и у игри циркуса – дао је одличну боју представи, свирајући дискретну или агресивну – како је кад требало – музику Ирене Поповић.
Необична сценографија – сасвим конструктивистичка игра простора, рад искусног Дарка Недељаковића – неким сценама је помогла, али је била недовољна за сценске игре у интимним просторима… код Хорвата, врло захтевни амбијенти мале крчме, или заклоњеног дела простора где се купује сладолед и воде се лака љубавна зачикавања. Огромни простори које је сценограф вешто остварио на, иначе, сцени скромних димензија, сугерисали су широки простор друштвеног бојног поља, па је тако било доста јасна срж драме, а глумцима је пружен довољан простор за врло разигарн и богат мизансцен. Костими Маје Мирковић права су студија времена, карактера, боја, кројева – велико богатство и високи позоришни и ликовни укус. Било је уживање гледати глумце како са лакоћом носе све те тачно склопљене делове костима, који су им помагали да изразе многе скривене слојеве схватања лика и ситуације. Мајсторски, нема шта!
Гледали смо једну врло пажљиво припремљену и изведену представу, видели смо одличну режију Снежане Тришић која се изборила са свим проблемима комада и ансамбла – у ченму је успела – успела је до краја – а оно што је остало као мана – само допуњује комплетност овог пунокрвног и занимљивог позоришта – до краја! Верујем да ће публика са задовољством и пажњом гледати ово сложено и бодро позоришно дело. Честитам!
Горан Цветковић, Радио Београд 2, 2014.

БЛУЗ О СУМРАКУ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ
„Казимир и Каролина” Едена фон Хорвата (1932) је народни комад фрагментарне структуре, друштвено-критичка хроника малограђанштине у време успона нацизма. Радња је углављена у време пивског сајма, Октоберфеста, у околности распојасаног карневалског понашања и препуштања илузијама алкохолних чари.
Такво пучко весеље је прилика за сликовито исписивање сумрака цивилизације, окидач разливања истина о друштвеним неправдама, згураних иза светлуцавих вашарских опсена.

Млодрамски зачињена радња се одвија између неколико парова ликова, различитих генерација и друштвених статуса.
У први план се извлаче питања о пореклу зла, сналажењу у ситуацији друштвене беде, затим о посвећености и прељуби у мушко-женским односима, као и о путевима постизања финансијског успеха, корупцији и политици.
Режија Снежане Тришић је утемељена у стилизацији, што је одговарајући начин сценског читања Хорвата, како је и сам писац то утврдио (сматрао је и да натурализам и реализам убијају смисао његових комада).
У редитељском тумачењу је јасно, али фино и ненаметљиво, исцртан конфликт између опаког пучког дивљања и стварности друштвене беде, усамљености и осујећености појединца у накарадно постављеном систему вредности.
Са једне стране се актери безгранично опијају и оргијају, као да сутра не постоји, скиче и циче на (метафоричком) тобогану заборава, покушавајући тако да збришу свој очај. Но, наличје блештећих вашарских светала је метастазирало, незапосленост и беда трују сваки преостали део друштвеног ткива.
Катаклизма се на сцени претеће наслућује у постојаном и тихом окретању великог точка, симболички пустог рингишпила, у позадини. А централни простор сцене заузима коса платформа налик тобогану, низбрдица која има и симболичко значење пада (сценограф Дарко Недељковић).
Глумци су надахнуто оживели галерију Хорватових ликова, од брадатих жена до препредених политичара, са разликама у уграђеним стилизацијама. Јелена Ђокић је са фином мером и благом гротеском уобличила Каролину, шармантну и заводљиву секретарицу, али и прелаку, јефтину жену која ће се без много дилеме продати похотним мушкарцима за илузију бољег друштвеног положаја.
Бојан Димитријевић је грубље и театралније представио пргавог Казмира, шофера који је изгубио посао и достојанство. Његов Казимир је помало војцековски тип, сам и неуклопљен, скрајнут на маргину друштва. Нагле, неприродне промене у његовом понашању поседују и једну пинтеровску чудноватост која је резултат магловитог сукоба између свести и подсвести, борбе коју је Хорват редовно драмски вајао.
Небојша Илић је уздржаније представио стидљивог кројача Ширцингера, који нежно јуриша на Каролинино срце. Маринко Маџгаљ је отресито створио лик Франца Меркла, самоувереног и надобудног преваранта, и насилног муфљуза који сурово омаловажава жене, укључујући и његову девојку Ерну.
Њу је сведеним средствима, са изражајном хладноћом и резервисаношћу, приказала Катарина Жутић. Старију генерацију хохштаплера и припаднике вишег друштвеног слоја представили су Тихомир Станић (Раух) и Ненад Ћирић (Шпер). Њима године нису донеле мудрост и смирај, напротив, донеле су им још више силине, галаме и самоувереног безобразлука у испољавају ниских страсти.
Музику у представи уживо изводи трочлани оркестар који чине Ирена Поповић (клавир), Владимир Гурбај (кларинет) и Данило Тирнанић (бубњеви), узбудљиво и на музичком плану истичући промене атмосфере (композитор Ирена Поповић).
Актуелност овог блуза на рубовима постојања, пучке баладе о друштвеном суноврату, самоћи и усамљености, издаји и продаји, али и о неизбежности коренитих промена, узнемирујуће је препознатљива. Једна од тамних истина коју је Хорват истицао је та да снажно раслојавање друштва и нарастајућа беда распирују фашизам.
Затегнути друштвени односи у данашњем свету апокалиптички подсећају на тадашње предвечерје глобалног слома. Уметност позоришта, као савесније верзије света, указује на то да се историја стално понавља и да су механизми настајања глобалних политичких спорова увек у основи стари. Сви смо део тог система и можемо на њега да утичемо јер га ипак чинимо.
Ана Тасић, Политика, 2014.

ЕДЕН ФОН ХОРВАТ СЕ ВРАТИО У СВОЈ РОДНИ СУШАК

Изведбом »Казимира и Каролине« на Међународном фестивалу малих сцена у Ријеци, београдски Атеље 212 вратио је Едена фон Хорвата у његов родни Сушак. Позната је његова аутобиографска реченица: »Рођен сам 9. просинца 1901. године и то на Ријеци, на Јадранском мору…«
Радња Хорватова пучког комада »Казимир и Каролина« одвија се тридесетих година прошлог стољећа на Октоберфесту у Минхену. То је уједно и посљедњи Хорватов текст упризорен у предратној Њемачкој, у којој ће у вријеме нацизма овај писац постати неподобан. Драма »Казимир и Каролина« смјештена је у период између двају свјетских ратова, који је обиљежила економска и друштвена криза која овај комад чини актуалним и у данашње вријеме.

Погођена подјела
Почетком 1930-их година био је врхунац економске кризе; у Њемачкој је било пет милијуна незапослених, а нацисти постају највећа партија у тој земљи. У својем комаду Хорвáтх прецизно сецира посљедице кризе и наговјешћује скори рат. Кад је ова драма приказана у Берлину, читав је тисак писао да је то сатира на Мüнцхен и Октоберфест, што је сâм аутор оцијенио као потпуно криво тумачење његових намјера. Наиме, Фон Хорват је сматрао да »Казимир и Каролина« уопће нису сатира, него балада о незапосленом шоферу Казимиру и његовој амбициозној младенки. Свој комад описао је као »баладу тихе туге, ублажене хумором«.
У представи Атељеа 212 направљена је врло погођена глумачка подјела унутар које је сваки од глумаца добио простор за упечатљиву креацију. Казимира, чија животна трагедија почиње у тренутку кад је добио отказ, увјерљиво је утјеловио Бојан Димитријевић, а у улози Каролине дојмљива је изврсна Јелена Ђокић. Тијеком једне ноћи, у сајамском озрачју Октоберфеста, Казимир доживљава потпуни слом, постајући неком врстом сувишног човјека који не губи само заручницу већ и поштовање околине. У тренутку кад је Каролини приопћио да је отпуштен, она га невјеројатном брзином напушта и одлази с другим мушкарцима у којима види бољу прилику, а једини јој је циљ провеселити се и макар привремено заборавити на стварност.
Редатељица Снежана Тришић врло је добро осликала малограђанску атмосферу, у којој долази до расапа вриједности, нестаје емпатије и љубави, а сви се односи мјере голим интересом и новцем. Управо такво вријеме било је плодно тло за успон нацизма, а и данас свједочимо појави фашистоидних елемената у друштву.
Успоредно с распадом везе између Казимира и Каролине, пратимо и необичан љубавни однос између Меркл Франза и његове Ерне, који је обиљежен насиљем мушкарца над женом и грубим шовинистичким коментарима. Припросту Ерну, која показује какво-такво суосјећање с Казимиром, тумачи одлична Катарина Жутић, а грубог и насилног Меркл Франза, човјека у сукобу са законом, игра Маринко Маџгаљ.
Наказно друштво
Поред ових ликова социјално деградираних, на сајму се појављују и други друштвени слојеви, који једино у пијанству на тренутак могу заборавити на своју припадност и помијешати се с нижим сталежима. Неморалног комерцијалног савјетника Рауцха утјеловио је Тихомир Станић, а државног службеника Спеера – који ће завршити с проституткама Елли и Маријом (Милица Гојковић и Јована Стојиљковић) – глуми Ненад Ћирић. Новог Каролининог изабраника, кројача Еугена Сцхüрзингера, у трагикомичној манири тумачи Небојша Илић. Глазбу уживо изводи оркестар који чине Ирена Поповић (клавир), Владимир Гурбај (кларинет) и Данило Тирнанић (бубњеви). Конферансје је Радомир Николић, а директор циркуса Владан Матовић. Појављују се и ликови циркуских наказа, које на метафоричан начин указују на наказност самога друштва.
Озрачје Октоберфеста сценограф Дарко Недељковић назначио је детаљем вртуљка и великом косином којом се ликови спуштају или клижу, док костими Маје Мирковић призивају 1930-те. Неколико пута појављује се мотив цепелина, којега у посљедњем призору ватромета замјењује звук ратних авиона. Глазбу, која призива циркус, компонирала је Ирена Поповић. Цјеловитости упризорења, које би се жанровски могло одредити као социјална драма с елементима мелодраме, придонијела је и драматургиња Гордана Гонцић.

Ким Цуцулић , novilist.hr, 7. свибња 2015.

© 2009-2015 Позориште Атеље 212
Установа културе од националног значаја, Светогорска 21, 11000 Београд, Србија
+381 11 3246 146, info@atelje212.rs
Продукција и подршка
New City Company