ТЕРАПИЈА – Ј.Цветановић

Јордан Цветановић
ТЕРАПИЈА

Режија: ГОРАН МАРКОВИЋ

Сценограф: МАРИЈА ЈЕВТИЋ
Костимограф: ЉИЉАНА ПЕТРОВИЋ
Композитор: АЊА ЂОРЂЕВИЋ

ИГРАЈУ:

СЛЕПАЦ, ГЕЈ2 – СВЕТИСЛАВ ГОНЦИЋ
СИН, ГЕЈ1, ТЕРАПЕУТ – СРÐАН ТИМАРОВ
ЖЕНА, КУЧКА, СЕСТРА – НАТАША ТАПУШКОВИЋ

„ЛУДИЛО!“
24 сата

Људи савременог доба на све начине покушавају да буду срећни. Превише очекивања доводи до бруталних разочарења и великих проблема. А највећи проблем је што људи мисле да само причом могу решити све.
Међутим, причом се не решава ништа.

„ТЕРАПИЈА – ПРОБАЈТЕ С ПРЕДСТАВОМ!“
Јордан Цветановић

У бриткој драми новог, младог драмског писца Јордана Цветановића „Терапија“, разоткривамо читав један свет људи које можемо да сретнемо свуда око нас. Јунаци ове дубоко узнемирујуће драме очајнички траже пажњу. Из немоћи причају без престанка. Ћутање је за њих знак да им живот измиче. Овако, садистички изложени погледима, у својим непресушним монолозима предају се разочарањима, неуспесима, фрустрацијама и тугама. Међутим, они само на први поглед делују сасвим нормално… Јер, ништа није онако као што изгледа.

НАГРАДЕ:

Наташа Тапушковић добитник је Награде града Београда 2010. године за улоге у „Терапији“.
Јордан Цветановић је добитник Награде за драмско стваралаштво „Борислав Михајловић Михиз“ за 2010. годину

„КОД ПСИХИЈАТРА ИДУ САМО НОРМАЛНИ.“

Горан Марковић, Блиц

РЕЧ РЕДИТЕЉА:

„Упоришна тачка представе су исповести људи на психотерапији, исповести које не говоре само о њима, већ и о многим другим стварима: о тренутку, друштву и свету у којем живимо, проблемима који заправо настају и услед суноврата морала и изостанка вредносног система… Осетљиве су особе, па реагују јер не могу да издрже ствари на које су се неки други људи навикли, пристали. У немогућности да издрже притиске у сопственим животима, обраћају се терапеуту. Терапеут се не појављује, односно гледалиште је терапеут.

Током рада на представи разговарао сам са психоаналитичарима И они истичу да код психијатра иду само нормални. Лудаци не могу да препознају проблеме и суоче се с њима, а још мање могу да пожеле да их реше. Одлажење на психотерапију може бити од велике помоћи, поготово у овој земљи где су се људи силно напатили, преживели страховите трауме, суочени са ужасним падом морала и непостојањем вредносног система, што вам директно поткопава и најличније темеље… Мислим да се целокупна нација налази у тешкој менталној ситуацији. Јако је битно да се човек суочи са својим стресовима, да сагледа ствари. Терапија, наравно, неће одагнати проблем, али ће вам помоћи да увидите да он није баш велик као кућа него, на пример, као цигла, а то већ човек може да понесе, односно с тим се већ може живети. Не знам како ће публика реаговати на представу, а мислим да би могла отворити нека питања сваком у гледалишту. Дакле, није нам циљ да опишемо случајеве каквих има на милионе него да покушамо да отворимо процесе у људима да размисле о сопственом смислу, начину живота… А кроз тих девет јунака отварамо читаоцу лепезу питања, од ратних траума до хомосексуализма, од личне среће до привида који нас окружује.”

Горан Марковић, Блиц

КРИТИКА:

ХОД ПО ИВИЦИ
Постратни период траје скоро 15 година и створио је нови, хибридни слој људи чије душе постају деструктивне или понекад неспособне да се носе са свакодневном егзистенцијом. Немогућност комуникације међу људима завршава потпуним нестанком везе и остајањем у стању огорчености. Медијска слика грађења стереотипа утиче и на моделе понашања и доводи до исфрустрираности пословне жене, угрожености геј популације..

„Терапија” Јордана Цветановића у режији Горана Марковића започета је 17. марта на сцени Театра у подруму Атељеа 212 у 20.30 часова. Актери (Наташа Тапушковић, Светислав Гонцић и Срђан Тимаров) билу су изложени погледима публике која постаје око једног посматрача-терапеута. Са друге стране, публика-терапеут бива гледана од стране актера. Публика их позива да промишљају и анализирају њихово стање. Анализирање наводи у појединим случајевима на суочавање и самим тим на идентификацију. Тренутак када Срђан Тимаров (у улози сина) без речи ритуално понавља радњу скидања ципела, спуштања на канабе, плакања и након тога следи немо гледање у публику. Сада је ред на гледаочево исповедање пред самим собом.

У драмском тексту Јордана Цветановића пре свега обухваћено је пострауматско стање данашњег друштва. Постратни период траје скоро 15 година и створио је нови, хибридни слој људи чије душе постају деструктивне или понекад неспособне да се носе са свакодневном егзистенцијом. Немогућност комуникације међу људима завршава потпуним нестанком везе и остајањем у стању огорчености. Медијска слика грађења стереотипа утиче и на моделе понашања и доводи до исфрустрираности пословне жене, угрожености гаy популације.. Ово је само спољашња слика друштва, док нас најтананији слојеви и много дубље трауме терају да се вратимо тананим струнама које и даље поседујемо, а које смо загубили у грозничавој трци за успехом и слушањем о броју преживелих.

Горан Марковић је успео да извуче глумце од упадања у манир, да њихове потенцијалности потпуно изведе у сценски простор. Наташа Тапушковић појављује се у три улоге: жене, кучке и сестре. Фигура којој се приклонила последњих година је несташна, слатка и невина плавуша која плени својом чедносшћу. Њена трансформација у чврсту, доминанту мајку која због принципа и животних околности губи везу са сином оставља публику немом. Она је и исфрустрирана пословна, усамљена жена у потрази за љубављу. И инхибирана девојка која нема могућности да пронађе пут ка спољном свету. Срђан Тимаров је пак био унутар слике грубог и мачо мушкарца. Овде га видимо у тачно минуциозно изведеној сцени без речи где је до детаља изведена његова зачауреност. Светислав Гонцић је одавно доказао свој таленат. Међутим, можда је у последњој деценији био предан жанру комедије у ликовима који су заправо били један човек. Овде је човек који је остао слеп у рату у Босни и геј.

Ова представа је вртлог и ерупција у којој је публика изазвана да се суочи, да прими, а можда и да побегне у смех. Изазов је свакако и за глумце који су сваки минут у унутрашњој борби, заједно са изложеношћу сопствених ликова. Овде је стављен на пробу и хамлетовски синдром „Бити спреман то је све”. Да ли смо спремни на потпуно „унутрашње отварање” и ход по ивици?

Ана Исаковић, е-новине, 19. 03. 2009.