ZORAN ĐINĐIĆ – O. Frljić
ZORAN ĐINĐIĆ
Autor i reditelj: OLIVER FRLJIĆ
Dramaturg: Branislava Ilić
Scenograf: Marija Kalabić
Kostimograf: Sandra Dekanić
Kompozitor: Irena Popović
Asistent reditelja: Nikola Ljuca
Asistent kostimografa: Maša Stanković
Asistent kompozitora i dizajn zvuka: Dragan Stevanović
Organizator: Nevena Vučković
Organizator na praksi: Lina Bošković
IGRAJU:
FEĐA STOJANOVIĆ
BRANISLAV TRIFUNOVIĆ
IVAN JEVTOVIĆ
VLADISLAV MIHAILOVIĆ
TANJA PETROVIĆ
MILAN MARIĆ
MILOŠ TIMOTIJEVIĆ
TAMARA KRCUNOVIĆ
Inspicijent: Emilija Rafajlović
Sufler: Snežana Budimlić
Dizajn svetla: Radomir Stamenković
Tehnički menadžer: Vojin Butković
Produkcija i tehnička realizacija ATELJE 212
PREMIJERA: 18. MAJ 2012.
http://www.politika.rs/rubrike/Kritika/pozorisna-kritika/Etika-protiv-estetike.lt.html
http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:380657-Pozorisna-kritika-Sud-teatra
http://pescanik.net/2012/05/intervju-%E2%80%93-oliver-frljic/
http://pescanik.net/2012/05/biseri-pred-svinjama/
http://pescanik.net/2012/05/katarza-na-silu/
http://pescanik.net/2012/05/zbog-vas-smo/
http://www.dnevnik.rs/kultura/frljic-predstava-zoran-djindjic-o-drustvu-u-kojem-se-dogadja
http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/U-potrazi-za-gradjanskom-hrabroscu.sr.html
http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:379885-quotZoran-Djindjicquot—povratak-politickog-teatra
http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:380067-Oliver-Frljic-Niko-se-ne-bavi-svojom-krivicom
Najgora od svih vrsta nepismenosti jeste politička nepismenost.
Politički nepismena osoba ne čuje, ne govori, niti učestvuje u političkim dešavanjima.
Ona ne zna da troškovi života, cena pasulja, ribe, brašna, stanarine, cipela, lekova, zavise od političkih odluka.
Politički nepismena osoba je toliko glupa da je ponosna i busa se u prsa govoreći kako mrzi politiku.
Taj imbecil ne zna da se iz njegovog političkog neznanja rađa prostitucija, napuštena deca i najgori od svih lopova: političari, korumpirani i potkupljeni od strane lokalnih i multinacionalnih kompanija.
Bertolt Breht
Intervju – Oliver Frljić
Tamara Nikčević | 22/05/2012
Na sredini pozornice Ateljea 212 stoji bure na kome piše – Novija srpska istorija; jedan po jedan, glumci prilazi buretu, ubacuju ruke unutra i ostavljajući da se sa njih sliva krv počinju da – direktno se obraćajući publici – govore tekst koji je Oliver Frljić, autor predstave Zoran Đinđić, nazvao Zbog vas smo:
Zbog vas smo u Srebrenici pobili 8000 muslimana u sedam dana
Zbog vas smo proterali 850 000 Albanaca sa Kosova
Zbog vas smo snajperima čuvali Sarajevo
Zbog vas smo ubili Srđana Aleksića
Zbog vas smo morali da ubijemo gardiste na Topčideru
Zbog vas smo granatirali Dubrovnik
Zbog vas smo žrtvovali ljude u RTS-u
Zbog vas smo se prijavljivali u dobrovoljačke garde
Zbog vas smo bacili Stambolića u kreč
Zbog vas smo prenosili Arkanovo venčanje
Zbog vas smo potpisali slavnu Rezoluciju 1244
Zbog vas smo postavljali balvane i barikade
Zbog vas smo dobili narkomane od 12 godina i heroin od 400 dinara
Zbog vas smo spalili ambasadu SAD-a
Zbog vas smo dobili decu od 15 godina koja misle da je svaki “Šiptar” govno za logor, da je svaki Hrvat ustaša, da je svaki bosanski musliman balija, da svakog treba zaklati
Zbog vas smo gledali Đokovića dvadesetičetiri časa kako ne bismo imali vremena da se bavimo ozbiljnim problemima
Zbog vas smo ubijali novinare: Ćuruviju, Dadu i još ponekog
Zbog vas smo dopustili da nam B92 i slični sole pamet
Zbog vas smo hapsili Miloševića
Zbog vas smo dobili Miškovića da nam sisa krv
Zbog vas smo poznati po masovnoj grobnici u Batajnici
Zbog vas smo pustili Cecu iz zatvora u kućni pritvor
Zbog vas smo pristali da se jebemo u rijaliti – programima
Zbog vas smo dozvolili da zaštićeni svedoci žive bolje od nas
Zbog vas smo Miru Marković ispratili u Moskvu
Zbog vas smo doveli Dobricu za predsednika
Zbog vas smo ubili Zorana Đinđića!
A onda, negdje pred kraj predstave, razgovor Olivera Frljića i Vladimira Bebe Popovića, gdje bivši šef Biroa za komunikacije Vlade Srbije kaže kako je „2004, na Glavnom odboru DS-a, Slobodan Gavrilović, koji je u to vreme bio potpredsednik stranke, a danas direktor Službenog glasnika, rekao – Ljudi, leš Zorana Đinđića bi trebalo izbaciti iz DS-a.“
„Osmoza fikcije i kazališne stvarnosti“? Teško. Pa zar predlog službenog glasnika nije ubrzo doslovno sproveden?
Predstava Zoran Đinđić – autorski projekat Olivera Frljića – pokušava da odgovori i na to pitanje.
„Radeći na ovoj predstavi“, objašnjava Oliver Frljić, „krenuo sam od dokumentarne građe i razgovora koje sam obavio najprije sa članovima ansambla, a onda i sa ljudima koji su bili ili bliski politički suradnici Zorana Đinđića ili su se Đinđićem bavili kroz svoj kasniji profesionalni rad.“
Tamara Nikčević: Sa kim ste razgovarali?
Oliver Frljić: Sa Milošem Vasićem, Vladimirom Popovićem, Gordanom Čomić, Borkom Pavićević… Imao sam ambicija da dodatno proširim krug, ali sam u jednoj fazi ipak shvatio da moram prestati intervjuirati ljude i početi sklapati materijal.
Tamara Nikčević: Razgovarali ste i sa advokatom Srđom Popovićem?
Oliver Frljić: Taj razgovor je bio veoma zanimljiv, naročito zbog krivične prijave koju je, kao odvjetnik majke i sestre Zorana Đinđića, Srđa Popović podigao protiv Vojislava Koštunice. Nakon pročitane prijave, bilo mi je nevjerojatno da, uz sve dokaze koji ukazuju na postojanje osnovane sumnje o Koštuničinoj umješanosti u oružanu pobunu JSO-a – kauzalitetom, i u atentat na Zorana Đinđića – ni jedna nadležna institucija nije bila zainteresirana da tako nešto istraži, niti da Koštunicu bar pozove na informativni razgovor. Pored toga, nevjerojatno mi je zvučao i podatak da je sam Vojislav Koštunica, iako pravnik, kategorički odbio bilo kakvu pomisao da dâ iskaz.
Tamara Nikčević: Tokom svih tih razgovora, šta ste saznali o Zoranu Đinđiću, a šta o društvu u kome živimo?
Oliver Frljić: Prvo, primjetio sam da dio mojih kazališnih sugovornika misli da se teatar degradira onda kada stvari nazove pravim imenom. Ipak, pozivajući se na najbolju pozorišnu tradiciju – onu, recimo, Aristofanovu, koji se nije libio prozvati ljude iz svojih prvih redova – došao sam na ideju da u predstavi direktno ukažem na imena povezana sa ubojstvom Zorana Đinđića. Podsjećam da je riječ o živim, politički veoma aktivnim ljudima koji danas kreiraju stvarnost ove zemlje, život njezinih građana… Dakle, cilj nije bio samo okrenuti se onome što će izaći kao finalni produkt, kao predstava, već i okretanje ka nekoj vrsti političkog osvešćivanja. E, to nije bilo lako; ljudi su se opirali…
Tamara Nikčević: Po Vašem mišljenju, šta je u pitanju? Kukavičluk? Licemjerje?
Oliver Frljić: Kada govorimo o suradnicima na predstavi, o glumcima koji su ostali, prije bih rekao da je u pitanju – hrabrost! Naime, iako o tome nisu htjeli javno govoriti, znam da je dio njih, tokom rada na predstavi, bio izložen ne samo pritisku od strane pojedinih političara, nego i od strane sopstvenih kolega. Istovremeno, glumci koji su odbili suradnju kazali su kako ih ta tema ne zanima i kako bi ih već samo sudjelovanje moglo staviti u kontekst u kojem se ne bi htjeli naći. Budući da je život građana ove zemlje veoma određen atentatom na premijera Đinđića, ne mogu da razumijem kako se netko može odbiti baviti ubojstvom Đinđića i kompleksom problema vezanih za njega, a prihvatiti tezge ili predstave koje ne govori ništa ni o čemu. Doduše, možda je to zapravo veoma razumljivo, ali ja imam problem da to shvatim.
Tamara Nikčević: Da li u tom neshvatanju – odnosno Vašem insistiranju da se o određenoj temi zauzme jasan politički stav – leži i objašnjenje činjenice da glumci često odbijaju da sarađuju sa Vama?
Oliver Frljić: Jeste. Srećom, rijetko režiram dramske tekstove, pa je, u momentu kada glumac odustane, komad puno lakše prestrukturirati. Kada je riječ o konkretnom slučaju, o Srbiji, moram reći da je izlaznost bila doista velika.
Tamara Nikčević: Prije početka rada na predstavi Zoran Đinđić, sami ste napravili listu ljudi sa kojima ćete razgovarati?
Oliver Frljić: Jesam.
Tamara Nikčević: Razgovarali ste sa Ružicom Đinđić?
Oliver Frljić: Da, razgovarao sam, ali tek nakon probe kojoj je prisustvovala. I, moram reći da sam od gospođe Đinđić dobio vrlo kvalitetan feedback. U pitanju je specifična situacija: Ružica Đinđić to nije gledala samo kao pozorišnu predstavu, nego i kao nešto što izlazi iz klasičnih kazališnih okvira.
Tamara Nikčević: Zanimljivo je da se na Vašem spisku, osim Gordane Čomić, nije našao niko od predstavnika Demokratske stranke, partije čiji je Zoran Đinđić bio predsjednik. Da li je razgovor sa gospođom Čomić bio Vaša ideja ili plod nečega drugog?
Oliver Frljić: Kada je riječ o selekciji sugovornika, vjerujem da taj izbor dovoljno govori sam za sebe. A odakle Gordana Čomić? Koliko znam, gospođa je bila suradnica Zorana Đinđića, pa sam tako i došao na tu ideju. Nažalost, od nje nisam uspio dobiti nikakve nove informacije, nešto što do tada nisam znao. Pitao sam je o Koštunici, o njegovoj odgovornosti, zašto se ništa po tom pitanju ne radi; rekla je da ne postoje dokazi na osnovu kojih bi se povela bilo kakva vrsta postupka protiv Vojislava Koštunice i da tu cijela stvar staje. Nisam insistirao, budući da mislim da je navedeni odgovor znakovit.
Inače, postoje dvije čudne stvari koje su se dogodile u vrijeme razgovora sa Gordanom Čomić: prvo, budući da sam sve intervjue – pa tako i ovaj sa gospođom Čomić – snimao naiPhoneu, kada sam kasnije išao to pogledati, shvatio sam da tog razgovora jednostavno nema! Evo, iskreno se nadam da sam ga negdje, u nekom magnovenju, izbrisao; mada, ne bih rekao. Drugo, jednom prilikom sam, dok sam prisustvovao probi, kompjuter bio ostavio otvoren i, kada sam se vratio i upalio Word, pokazalo mi je da je sa određene IP adrese netko pročitao dva moja teksta. Iako sam spremniji to pripisati svojoj paranoji, činjenica je da su se, tokom procesa pravljenja ove predstave, događale vrlo čudne stvari.
Tamara Nikčević: Sada shvatate zašto je publika većinu fikcija iz Vaše predstave razumjela kao stvarnost?
Oliver Frljić: Da, tako je… I, kada već govorimo o mješavini fikcije i stvarnosti, ono što, uprkos svemu, nikako nisam uspio razumjeti, što mi ne može biti jasno, je koalicija Demokratske stranke i Socijalističke partije Srbije; to je, ipak, nešto najfantastičnije! Zašto? Prvo, zato što strašno djeluje činjenica da među te dvije partije zapravo ne postoji nekakva ideološka razlika i drugo, bez obzira na kozmetičke zahvate kojima je SPS navodno reformiran, ta koalicija, po mom mišljenju, najbolje pokazuje nespremnost da se u ovom društvu bilo što ozbiljno mjenja. Sve me ovo dovodi do zaključka koji sam nekoliko puta već izveo: u trenutku kada je ubijen, Zoran Đinđić je u ovoj sredini postao etički superioran. Dakle, sve njegove mane i vrline stoje do onog trenutka kada se njega, ubojstvom, isključuje iz političke arene. Đinđića to kvalificira za neku vrstu tragičkog junaka.
Tamara Nikčević: Nakon najfantastičnijeg momenta – koalicije DS-a i SPS-a – ovdje su se, ne brinite, dogodili neki još fantastičniji: Deklaracija o međusobnom pomirenju dvije stranke, izjava Borisa Tadića o pravu na dva bola… Sve se to dešava poslije atentata, kohabitacije sa Koštunicom, paljenja Bajrakli-džamije, događaja kojim završava Vaša predstava…
Oliver Frljić: Predstava zapravo završava povraćanjem po zastavi Srbije, čime smo, mislim, sve rekli. I o koaliciji i Deklaraciji i toj priči o dva bola, koja zvuči kao svjesna relativizacija pozicije agresora i žrtve. Kada je riječ o kraju – o tom paljenju džamije – dramaturški, činilo mi se logičnim da se predstava zaustavi u momentu kada se, kroz navodni izvještaj BIA, pravi neka vrsta hronološkog historijata nastanka komada.
Tamara Nikčević: Većina ljudi je razumjela da su i ti izvještaji BIA o Vašem kretanju, prisluškivani razgovori – autentični?
Oliver Frljić: Da, vidim da je to zbunilo mnoge. Borhes je rekao da nema ništa fantastičnije od dokumenata; zato volim raditi sa dokumentarnom građom. Naprosto, volim to preklapanje, tu osmozu kazališne fikcije i vankazališne stvarnosti. Vidjeli ste: u trenutku kada se pokažu dokumenti – ugovor o djelu sa Demokratskom strankom koja mi za izradu komada, u predizborno vrijeme, uplaćuje honorar od 60.000 eura, priča o mojim roditeljima ili izvještaj BIA – publika očito ne uspijeva uspostaviti granicu između umjetničke fikcije i zbilje. A stari aksiom glasi da je sve to što je na sceni – fikcija. Jer koliko god govorili istinu, koliko god stvari imenovali pravim imenom, koliko god pokušali da problematizujemo određene događaje, u trenutku kada se taj tekst izgovori na sceni, on postaje stvar kazališta. I zbog toga je, po mom mišljenju, ova predstava zanimljiva: između ostalog, ona gledatelja testira i na planu koliko je u stanju da napravi granicu između onoga što jeste i onoga što je stvar umjetničke imaginacije.
Tamara Nikčević: „Najgora od svih vrsta nepismenosti jeste politička nepismenost. Politički nepismena osoba ne čuje, ne govori, niti učestvuje u političkim dešavanjima; ona ne zna da troškovi života, cena pasulja, ribe, brašna, stanarine, cipela, lekova zavisi od političkih odluka“, citirate u predstavi Bertolda Brehta…
Oliver Frljić: „Taj imbecil“, nastavlja Breht, „ne zna da cena lekova, troškovi života zavise od političkih odluka“. Zašto je Breht danas aktualan? Pa zato što se, nažalost, stvari puno ne mijenjaju. I u tom smislu se neće ni mijenjati. Još jednom ću se vratiti na glumce koji su se odbili baviti našom temom: ta vrsta apolitičnosti kojom se navodno pokušava zadržati nekakva superiornost u odnosu na stvarnost, po mom mišljenju, zamjena je za političku nepismenost. Jer to što ću za vrijeme Drugog svjetskog rata sjediti u podrumu i intenzivno mrzjeti njemačke okupatore neće ništa promijeniti na stanju stvari. Točno, crimen je napraviti bilo koju vrstu zločina, ali je isto tako crimen sjedjeti i ne napraviti ništa. Tu dolazimo do pitanja koje me najviše zanima – pitanja kolektivne odgovornosti.
Znate, sa šesnaest godina sam bio u Splitu, gledao što se događa, na svoj način pokušavao pomoći ljudima koji su dolazili ili iz miješanih brakova ili bili srpske nacionalnosti; bili su izloženi strašnim stvarima. Jednog mog kolegu je Četvrta gardijska brigada, zajedno sa majkom i sestrom, izbacila iz stana; oca je ispred zgrade ubio snajper. Nitko od susjeda nije htio pomoći, pozvati hitnu pomoć; naime, čovjek je bio oficir JNA.
Tamara Nikčević: Kako ste im pomogli?
Oliver Frljić: Za početak, za razliku od ostalih, sa tim ljudima nisam prestao komunicirati. Pomagao sam koliko sam mogao, dijelio donacije Caritasa… Često sebi postavljam pitanje – jesam li napravio sve što sam mogao.
Tamara Nikčević: Imam utisak da Vas je to pitanje, u smislu tema kojima se bavite u svojim predstavama, dosta odredilo.
Oliver Frljić: Jeste – i sadržajno i formalno. U pitanju je pokušaj da se publika – kao uža društvena zajednica – konfrontira sa svojom odgovornošću. Zbog toga je u ovoj predstavi svjetlo upaljeno: glumci se cijelo vrijeme direktno obraćaju publici.
Zoran Đinđić je rekao jednu odličnu stvar: loši političari su posljedica lošeg društva. Naime, ni Hitler ni Milošević nisu se dogodili sami od sebe; za njih su, kaže Zoran Đinđić, jednako odgovorni i pozicija i vlast i građani. Ta misao korespondira sa onim što mislim i radim u svojim predstavama.
Tamara Nikčević: Ako, citirajući Brehta, kažete: ljudi su imbecili, politički nepismeni, ne znaju ništa, zar ih upravo na taj način ne abolirate od odgovornosti? Jer, kako jednom iz togneznanja, umjesto zla, ne izaberu dobro?
Oliver Frljić: Da, volim tu temu, dosta se njome bavim… Vjerujem da je parlamentarna demokracija strašna zbog toga što politički nepismenim osobama daje mogućnost da kreiraju određeni politički kontekst, da biraju ljude koji će ovu zemlju voditi. Kada o tome razmišljam, uvjek se sjetim da je i moja pokojna baka, gledajući u Travniku HTV, u nekim godinama imala pravo glasa; ona je odlučivala o budućnosti.
Tamara Nikčević: Kad smo poslednji put razgovarali, rekli ste mi da ćete raditi porodičnu dramu, predstavu koja će biti daleko od političkog teatra; ali ne odustajete od politike?
Oliver Frljić: Ne odustajem, jer mi se čini da bih na taj način odustao od samog sebe. Doduše, možda to i ne bi bilo tako loše, jer nisu svi moji djelovi dobri; najzad, možda nije dobar niti jedan. U svakom slučaju, ako bih odustao od toga da se bavim teatrom na način na koji sam se njime do sada bavio, onda bi, bojim se, sve postalo besmisleno. To vjerojatno ima veze sa Vašom konstatacijom kako je moje kazalište suštinski odredila pozicija dječaka od šesnaest godina koji pokušava da pomogne susjedima. Jer odustajanjem od takvog pristupa počeo bih da participiram u proizvodnji ničega, a to ne želim da radim.
Tamara Nikčević: Koliko vidim, ne odustajete ni od bivše Jugoslavije, od tog jedinstvenog kulturnog prostora: radite i u Podgorici i u Beogradu i u Sarajevu, Sloveniji, Zagrebu… Na neki način, Vi ste zapravo pravi jugoslovenski reditelj!
Oliver Frljić: Jesam. Bez obzira na državne granice, na administrativne peripetije, Jugoslavija je moje kulturno i emocionalno nasljeđe; formirao me je taj jugoslavenski prostor. Naprosto, razumjem sve te jezike i, što je veoma bitno, ne osjećam nikakvu nacionalnu pripadnost. Pojedinačno, niti jednu od tih zemalja ne osjećam kao svoju domovinu; ali cijeli taj prostor je – moja domovina! Vidim da je to teško shvatljivo, naročito kada se dođe u neku od ovih sredina. Pa jedno od prvih pitanja koje se, vezano za rad na ovoj predstavi, postavilo u kuloarima, bilo je: šta Hrvat iz Zagreba ima raditi predstavu o Zoranu Đinđiću. Nešto slično me je pitala novinarka na konferenciji za štampu. Rekao sam da je najprije moram ispraviti u bar dva netočna navoda: jedan je da sam Hrvat, a drugi da sam iz Zagreba.
Tamara Nikčević: Inače, kako reagujete na tu vrstu besmislica?
Oliver Frljić: Ovisi u kakvom sam raspoloženju. Obično me bavljenje stvarima koje nisu plod mog rada i što nisam birao – porjeklo, spol, spolna orijentacija – znaju veoma živcirati. Ne bavim se ničijim porjeklom i volio bih da se i mene pusti na miru po tom pitanju.
Tamara Nikčević: Radeći na predstavi, vidjeli ste koliko je društvo polarizovano po pitanju Zorana Đinđića; da li ste uspjeli da nađete pravi ugao, šta mislite?
Oliver Frljić: Mislim da jesam. Jer kroz ličnost Zorana Đinđića se, rekao bih, najbolje može promatrati stanje u društvu. Da li se neko zapitao kako to da je, uoči atentata, pad Đinđićeve popularnosti bio jako veliki, a da se na njegovoj sahrani okupilo toliko mnogo ljudi? Ovdje postoji pravilo – o pokojnicima sve najbolje, što ne razumijem. Izvinite, o Slobodanu Miloševiću nikad ne mogu reći ništa dobro, bez obzira na to što je pokojni. Najzad, vjerujem da Miloševićeva smrt ne smije biti upotrebljena kao činjenica koja ukida kritički odnos prema njemu, njegovoj politici…
Tamara Nikčević: Osim, naravno, ako niste Boris Tadić!
Oliver Frljić: Da, točno… Govoriti o Đinđiću, a iz njegovog političkog života isključiti neke činjenice je naprosto besmisleno. To što je Zoran Đinđić 1994. sa Radovanom Karadžićem na Palama pekao vola mogu razumjeti u kontekstu politike koju je vodio ili biračkog tijela koji je htio pridobiti; istovremeno, moram reći da je taj događaj, sa stanovišta morala, po mom mišljenju, vrlo upitan. U predstavi navodimo optužnicu građana Srbije protiv Zorana Đinđića, u kojoj možete neći cjeli spektar argumenata za i protiv: od toga da im je dao nadu da može biti bolje i da je sa Karadžićem pekao vola, do toga da se nije usuđivao javno reći da je ateista i da je pokopan po pravoslavnom obredu. Zbog svega navedenog, građani Republike Srbije su, ispalivši 12. marta u njega dva metka, Zorana Đinđića osudili na smrt. Tko je pucao? U predstavi se to lijepo vidi: u Đinđića pucaju popovi Srpske pravoslavne crkve koji, kada skinu mantije, ostaju u uniformama JSO; ispod uniformi neki od JSO-ovaca nose majice sa znakom Otpora, a neki odijela… Na kraju, svi se ljube, otvore šampanjac; ubili su Zorana Đinđića, predstava može da ide dalje.
Tamara Nikčević: Kakve reakcije očekujete?
Oliver Frljić: Čuo sam da bi nas mogli sahraniti šutnjom. Nakon pretpremijere, publika, recimo, nije glasno psovala; iako su bili pod punim svjetlom, na pojedinim se djelovima moglo čuti „pička materina“… U tom smislu, biće zanimljivo promatrati reprize. Naravno, pitanje je do kada ćemo potrajati…
Tamara Nikčević: Hoćete da kažete da…
Oliver Frljić: Moguće je da ova predstava neće dugo trajati. Uostalom, dobre predstave ne traju dugo; naprosto, nitko ne voli biti kritiziran. I onda je lako naći mehanizam da toga više ne bude, da se ugasi. Kada je riječ o šutnji, sjećam se da je, dok smo radili Bakhe, ona bila veoma glasna. Naime, u momentu kada sam u predstavi pustio govor Ive Sanadera sa splitske rive, sve je stalo, svi su zašutjeli; bilo mi je jasno da više ništa neće čuti sve do trenutka dok Milan Štrljić tu predstavu nije zabranio. I, ako govorimo o komadu Zoran Đinđić, imam utisak da se čeka što će reći car – da li će komad biti raščerečen ili će se razumjeti kao hrabro suočavanje sa… Ni sam više ne znam sa čim.
Tamara Nikčević: I šta mislite, šta će reći car?
Oliver Frljić: Ako je pametan, mislim da će reći… Ne, ne… Mislim da će car napraviti ono što inače radi u sličnim situacijama: ništa, nažalost – ništa!
Peščanik.net, 20.05.2012.
Zbog vas smo…
Borka Pavićević | 23/05/2012
Na samu pojavu pojma političkog u teatru, odmah se začinju pitanja o estetičnosti, u tome leži i uzrok kohabitacije teatra sa vladajućom politikom („Ja sam samo hteo da glumim“, reči su Gringensa na kraju „Mefista“, filma Ištvana Saboa po Klausu Manu, na stadionu koji huči u slavu Hitlera). Čim se najavi angažman, istovremeno se otvara breša upita koliko je taj angažman dobar u pozorišnom smislu.
To pitanje, inače, je posvudašnje, tako se na Univerzitetu od kada pamtim oni koji su protiv drže za politički angažovane, opredeljene, dočim oni koji su u partijama, i podobni uopšte se ne drže angažiranim. Nego šta su, samo su u skladu, ili u kohabitaciji, i bave se isključivo naučnim radom. Oni su depolitizovani, i to kao intelektualci. Isto je i sa moralom, te se on odnosi na one koji se inače osećaju odgovornim, dok se to pitanje ne postavlja onima koji su u politici, jer je to po prirodi stvari nemoralna radnja, to jeste neodgovorna, a nije, niti je to po prirodi stvari.
I eto ti pamfleta. Predstava Olivera Frljića, i ekipe, i Ateljea 212 „Zoran Đinđić“ je pamflet. Nije, a šta i da jeste. Šta se to ima protiv pamfleta, među nama, gde je tako beznadno naporno otvoriti javni dijalog i svaki prostor u bukvalnom i metaforičnom smislu učiniti javnim, opštim dobrom. I mestom agore, agona, rasprave, katarze i slobode, konačno.
Ne, nije tačno da Oliver Frljić ništi Aristotela, naprotiv, on uspostavlja tragičnu radnju, „Zoran Đinđić“, predstava je iz koje kulja poruka da je nešto bitno i presudno, da je život važan, neprikosnoven, nepotkupljiv, potopljen u more smrti i krvi, proizvedeno da bi se istine, etičke i estetičke u direktnoj uzročno-posledičnoj vezi, potopile u beznađe, u svejednaštvo i svejedinstvo.
U mestu traume, mesto je umetnosti. Jer kada se scenom raspnu stubovi Hrama Svetog Save u nadgrobne spomenike, pa iz hrama izađe džamija na proscenujum, mala, rođena iz Hrama, i onda polije benzinom i zapali, šta tu nije scenski, šta tu nije pozorišno i šta tu nije estetično, i tragično i katarzično. To što se upravo tako i dogodilo.
Veoma dobro se sećam kako su se deca plašila vukodlaka, i tigra kome su svetlucale oči u zaustavljenim kadrovima televizijskih emisija o Arkanu. Dok su „presrilisovi“ sa svadbe dvorskog para kome deca donose cveće, a pevačica i ratnik ih miluju po kosi, blagonaklono, sa sućuti, deljeni po stambenim zgradama. A onda je taj isti vuk, vukodlak, ta zver mutirala u bilborde po čitavom Beogradu sa pozivom na upis u Jedinicu. E ta glava, zastrašujuća i u političkom i u ontološkom smislu, glava zveri, izašla je na scenu velika, na vratu vrhovnog sveštenog lica kome je predata, u depolitizovanoj i deestetizovanoj duhovnosti, da kažem, duša i kultura ovoga naroda. U čije ime „Zbog vas smo“ sa početka predstave, u vaše ime smo po redu i po spisku, u ratu i miru, zbog vas smo, zbog volje građana smo počinili, ili nismo zaustavili zlodela, zbog vas smo ubili Zorana Đinđića. I lišili Jovanu i Luku oca.
Šta tu nije tragično i katarzično, i nije li predstava pročistila i sažaljenje i samosažaljenje, a naročito i posebno strah, strah od istine i strah od slobode, i strah od lepote. Zapravo, bio je to ritual koji ne postoji ni u Crkvi koja je „zbog nas“, zbog pastve i izborne volje građana… Ispod mantija, maskirne su uniforme, je li to pamflet, ili šuma, istina ili metafora, ili i jedno i drugo, i fizičko i metafizičko. Bukvalno i prenosno.
A onda je Angažovana glumica Tamara Krcunović stavila pred nas sto na kome su stvari Zorana Đinđića, naočari, notes… (to da svetlo u gledalištu nije gašeno, što je već primećeno kao znak angažovanja publike i istovremenog njenog uvlačenja u kolektivnu odgovornost, ili barem u raspoređenu odgovornost), te je otkopčala brushalter, polako i eto, na gole grudi obukla krvavu košulju Zorana Đinđića, šta tu nije dovoljno umetničko, tragično i katarzično, lepo, odano, empatično i emfatično.
U epohi Jugoslavije reditelja Ljubišu Ristića su takođe nazivali plakatskim rediteljem, ili pamfletistom, i postavljali estetička pitanja i kada je Danilo Kiš tvrdio da je otvaranje i zatvaranje vrata na furgonu supstrat Zinaidinog placa u „Misi u A molu“, u toj epohi svaki vez i rez politike i estetike, nije bio dovoljno upozoravajući. Bilo je veliko cenkanje, baš tako do raspada celine i kapaciteta mišljenja o celini.
Iz traume razorenog, iz lutanja po „pejzažu posle bitke“ (Embrous Birs) iz prizora šume, drveća, kojima tek kada priđeš vidiš da su izgoreli leševi, u ovoj epohi, ili postepohi, govori, kontekstom i tekstom, u pozorištu Oliver Frljić, jer ga se mesto traume dovoljno tiče kao rodno mesto umetnosti.
Danas, 22.05.2012.
Peščanik.net, 23.05.2012
Pozorišna kritika: Sud teatra
Aleksandra Glovacki | 20. maj 2012.
Noć uoči premijere, posle pretpremijere, između gledalaca razjedinjenih povodom čitavog ovog umetnički kontroverznog projekta, razvila se burna i bučna rasprava; neki su bili zgroženi direktnošću predstave, kao krajnje neumetničkim činom, krvavom košuljom, povraćanjem na sceni, Ružičinim suzama koje se presipaju u akvarijum…
Neko drugi je rekao: – A kako da izgleda predstava koja se zove „Zoran Đinđić“?! Šta treba? Nešto, kao, salonskije? Nešto, kao, umivenije? Šta smo, beše, imali u ovih poslednjih sedam, ili 12, ili 21 godinu života, da bi se o tome moglo salonskije? Upravo nabrajanjem, podugačkim spiskom životnih fakata koji se tiču svakog pojedinca u publici, počinje predstava.
I to pod punim osvetljenjem, do samog kraja, da svakome bude jasno da nema šanse za povlačenje u ulogu posmatrača. Glumci direktno iznose optužbe za sve što je učinjeno u ime te publike, drugima, ali i samoj toj publici, i svaki se pojedinačni spisak završava pominjanjem ubistva Đinđića.
I bez bilo kakvog optuživanja, katarzičan bi bio taj desetominutni spisak svih grozota koje smo dozvolili da se dogode. Priča koja sledi dotiče se nekolikih punktova: optužbe protiv samog Zorana Đinđića, zatim uloge crkve i crvenih beretki, dok se na samom kraju održava suđenje jednom značajnom političaru, za šta je pozorište preuzelo na sebe da sastavi optužnicu.
Nema nikakvog izmišljenog „bio jednom jedan“ u svemu ovome, svaka izgovorena reč je direktan komentar stvarnosti, uz neke citate na temu političnosti, i baš tim nezaklanjanjem iza izmišljenih likova izbegnuto je da se tekst pretvori u uvredljivi pamflet.
Frljić se ne zadovoljava time, ovu skrivenu estetičnost dalje razvija tobožnjom iscrpno dokumentovanom genezom pravljenja predstave, stvarajući pseudodokumentarističku sliku o uroti i prisluškivanju od strane obaveštajne agencije. Za ovu poslednju tvrdnju nema konkretnih dokaza, sve ostaje na slutnji, ipak dovoljno jakoj da braniteljima umetnosti svedoči o nenarušenom integritetu umetničkog dela.
Vidljivo je pažljivo građen i ritam predstave, smenjivanjem kaskada reči, sa minimalistički korišćenim pokretom, i retkom upotrebom direktnog znaka na praznoj sceni, u vidu malog hrama, ili velikog ustava (Marija Kalabić). Glumačka ekipa listom – Branislav Trifunović, Ivan Jevtović, Vladislav Mihailović, Tanja Petrović, Milan Marić, Miloš Timotijević, Tamara Krcunović i Dušan Radović, sa ogromnom energijom, sa vidljivom verom, sa umetničkom merom, iznela je ovaj težak glumački zadatak ravnopravno. Jedini segment izostavljen rediteljevom mimikrijom ostala je muzika, klasično korišćena, u majstorskom ključu Irene Popović. A što se tiče preporuke? Naći ćete se ili u prvoj ili u drugoj grupi pomenutoj na početku, treće mogućnosti nema.
Etika protiv estetike
„Zoran Đinđić”, autorski projekat Olivera Frljića, eruptivna je, plakatska i pamfletska predstava koja se bezrezervno obračunava sa vrućim društveno-političkim pitanjima u Srbiji. Tematski je fokusirana na ubistvo Zorana Đinđića, ali je ovaj događaj i povod za preispitivanje šireg društvenog konteksta u kome je do toga došlo (dramaturg Branislava Ilić).
Glumci Branislav Trifunović, Ivan Jevtović, Vladislav Mihailović, Tanja Petrović, Milan Marić, Miloš Timotijević, Tamara Krcunović i Dušan Radović igraju deklamativno, energično, prodorno i predano, na površini, bez ulaženja u psihologizaciju fragmenata likova koje predstavljaju.
Pojam „lik” ovde treba uslovno razumeti, jer tradicionalnih likova nema, kao ni linearnog razvoja radnje. Aristotelovsko pozorište je smrvljeno i sravnjeno sa zemljom, glumci su ovde performeri koji ne stvaraju iluziju već je, naprotiv, na sve načine, dovode u pitanje. Igra je bazirana na raskomadanim postulatima dramskog, mimetičkog teatra, pri čemu vrlo ironično tretira njegovu imanentnu lažnost.
Publika nije u uobičajenom bezbednom mraku tokom trajanja predstave, u auditorijumu su sve vreme upaljena svetla koja konkretno i simbolički označavaju neophodnost aktivnijeg, (samo)svesnijeg učešća u recepciji radnje na sceni. U predstavi se nižu slike koje kritički prikazuju ključne događaje savremene srpske istorije.
Pojedine scene su vrlo efektne i provokativne: ubistvo Zorana Đinđića od strane grupe ljudi obučenih u mantije ispod kojih su kamuflažna vojna odela, zatim suđenje Vojislavu Koštunici zbog atentata na Đinđića, kao i finale predstave gde glumica Tamara Krcunović najavljuje istinski patriotski čin, a zatim povraća po našoj zastavi. U društveno-političkom pogledu, predstava „Zoran Đinđić” ima nedvosmisleno veliki značaj zato što intenzivno drma inhibiranu političku svest Srbije, agresivno nastoji da je probudi iz kome, obrušava se na političku nepismenost i sve veću građansku nezainteresovanost za politička pitanja. Frljić nemilosrdno traži konfrontaciju gledalaca sa ratnim zločinima, zakopanim društvenim krivicama i odgovornošću, kao i sa problemom odsustva korenitih promena sistema nakon petooktobarskih događaja.
Predstava je i autorefleksivna jer eksplicitno postavlja pitanja o svojim mogućnostima u vremenu haotičnih društvenih okolnosti. Ovaj društveni značaj predstave je pojačan zahvaljujući probojnim marketinškim strategijama koje su pratile njenu pripremu i premijeru. To je u ovom slučaju vrlo bitno za reafirmaciju društvene funkcije pozorišta, marginalizovane zbog mnogo veće moći elektronskih i digitalnih medija.
Sa druge strane, potrebno je problematizovati estetski aspekat Frljićevog scenskog rukopisa. Posle premijere su se među gledaocima mogle čuti brojne zamerke usmerene na agresivnu površnost scenskog jezika. Takvi komentari nesporno imaju smisla – u pogledu korišćenja mogućnosti scenskog izraza, predstava, u određenom smislu, jeste ograničena.
Takva brutalna direktnost teatarskog jezika ubija potencijalne estetske vrednosti, svaku suptilnost, višeslojnost ekspresije. No, ova pitanja su vrlo složena, ona otvaraju nerazrešive konflikte. U izvesnom smislu se o tome i ne može govoriti kao o nedostatku, jer je reč o konceptu koji podrazumeva tu vrstu nedostatka, ograničenosti. Pamfletizam je ovde izbor koji je apsolutno opravdan, on sasvim odgovara sadržaju. Etika i politika jasno zamenjuju estetiku. Ograničenost i plitkost u igri su ovde efektna sredstva društvene angažovanosti.
Problem ekscesne površnosti Frljićevog scenskog jezika dobija posebne dimenzije u širem kontekstu njegovog rada. Za one koji dobro poznaju Frljićev opus, subotički „Kukavičluk”, ljubljansku predstavu „Proklet bio izdajica svoje domovine”, ili riječki „Turbofolk”, ovo delo ne ide dalje u pogledu scenskog izražavanja, u njemu se uglavnom ponavljaju prethodno upotrebljena rešenja. Kada smo ih prvi put videli u Frljićevom radu, imala su mnogo veću snagu.
Draž novoga se brzo troši, funkcionalnost avangarde se gubi u ponavljanju. Ako se ne osvežava novim idejama, ne razvija i ne produbljuje, šokantnost se pretvara u rutinu. Iznenađenje više ne iznenađuje, ono što je bilo izazovno postaje uobičajeno, a funkcionalnost takvog postupka bledi. Avangarda umire vrlo mlada i traži onda novu inkarnaciju.
Ana Tasić
Politika, 20.05.2012.
Tendenciozna stvarnost
Moglo se očekivati da će u petak, u Ateljeu 212 doći do još jedne srpske podele, ali dubina najnovijeg raskola prevazilazi i najpesimističkija očekivanja. Govorim o premijeri predstave „Zoran Đinđić“ na koju, iako pozvan, nisam otišao.
Premijere u principu (kad god mogu) izbegavam, a evo i razloga: one bi trebalo da su nešto što je „prvi put“, a tamo me uvek progoni onaj neprijatni osećaj dežavi koji uopšte nema veze sa predstavom, ako razumete šta hoću da kažem.
Tako je bilo i ovog puta. Tema me mami, premijerna atmosfera odbija. Išao bih, ne bih išao. Na kraju sam doneo odluku da „Zorana Đinđića“ pogledam na nekoj od repriza, što se pokazalo dalekovidim. Da sam došao mečki na rupu, dobar deo cenjenog publikuma bi sigurno pomislio da sam i ja (potajni) učesnik u antisrpskom komplotu jer su personae dramatis u Frljićevom komadu isti oni superstarovi koji se pojavljuju i u mojim romanima.
Pa šta sad pišem o predstavi koju nisam gledao? Ne pišem o predstavi, nego o reakcijama. Koje su, kako vidim, bile burne. Tankoćutna srpska javnost zdravo se skandalizovala. Brutalno! Nedopustivo! Strašno! Pamflet! Politički teatar! Treba li NAMA to? Iz prikaza Ivana Medenice u „Politici“ stekao sam predstavu o čemu se u predstavi radi, pa sam lepo mogao zamisliti razmere palanačke konsternacije, grandiozne i na premijeri „Nove stradije“ (tu sam, zajedno sa Kokanom Mladenovićem bio i ja umešan) koja u poređenju sa „Zoranom Đinđićem“ deluje kao bezazlena komedija del arte.
Opet se, dakle, pokazalo da srpska javnost, bar jedan njen nemali deo, jednostavno ne može da svari realnost. Staviš komadić realnosti u predstavu ili u romančić, eto ti ih, odmah graje: Pamflet! Tendenciozno! Maliciozno! Odvratno! Pa, nabijem vas na Crven Ban, znate li vi da se od govana pita ne pravi. Ne može se, morončine, od Koštunice napraviti Makbet, sve da se tog posla lati i Šekspir. A opet, umetnost treba, mora u stvari, da reaguje na jezivu mentalnu paralizovanost srpskog društva, ogrezlog u stoletnu laž i milenijumsko pokvarenjaštvo i u tom poslu ne treba da se kloni ni pamfleta ni lakrdije.
Ono što je u svemu ovom bitno jeste da se umetnost u Srbiji, po prvi put od postanja sveta, izborila za svoju apsolutnu slobodu i pravo da, ako treba i brutalno, saopšti istinu. Nego, živo me čudi, zašto li se (danas možda ponovno) Jego rezignaciono Sijatelstvo nije pojavilo na premijeri? Bar na njega ne bi pala senka sumnje.
Svetislav Basara
Danas, 20/05/2012
